Tomo, zvani stršljen

 

Tomo je kući opet otišao gladan. Kao i obično, jedan stariji dječak je uzeo njegov ručak, prijeteći mu da će ga istući ako ikome kaže za to. Na putu ka kući, Tomo je sjeo u park na klupu, pokušavajući da smiri bijes koji ga je obuzeo. Pošto je bio osjetljiv i pametan dječak, ubrzo je uspio u tome i mirno je posmatrao cvijeće i biljke oko njega.

Iznenada je ugledao stršljena u grmu ruža i obuzeo da je strah. Dok se udaljavao iz parka, na pamet mu je pala sljedeća misao. Kako je moguće da nešto što je toliko manje od njega, može toliko da ga uplaši? Upravo tako nešto je i njemu trebalo protiv onih starijih dječaka!

Dok je išao kući posmatrao je insekte i uskoro je shvatio šta je stršljenov trik: bio je to strah! Stršljen se nije ni sa kim tukao, ali su se svi toliko bojali njegove žaoke, da su ga jednostavno ostavljali na miru.

Proveo je noć razmišljajući o tome šta bi mogla biti njegova žaoka. Šta bi moglo da izazove strah kod onih starijih dječaka.

Ujutro je izgledao kao potpuno drugi dječak. Nije više išao ulicom gledajući u pod, niti je više gledao u stranu kada bi mu se neko obratio. Bio je samouvjeren, spreman da se suoči sa svakim, skoncentrisan na svoj novi zadatak da izazove strah, a na leđima je nosio svoju torbu punu pripremljenih "žaoki".

Dječak koji mu je oteo ručak tog dana je pojeo najljuću kobasicu u životu i bilo mu je toliko loše da je plakao i gušio se od kašlja. Nikada više u životu mu nije palo na pamet da pojede nbilo šta što je pripadalo Tomu.

Drugi stariji dječak je htio da udari Tomu, ali ovoga puta ovaj nije pobjegao, već mu je naglas izdeklamovao brojeve svojih roditelja, učiteljice i dječakove majke:

-          Samo me udari i svi oni će saznati šta si uradio i bićeš kažnjen!

Tomo mu je to rekao gledajući ga pravo u oči, tako hrabro i odlučno da je ovaj drugi odlučio da ga ostavi na miru.

Jedan drugi dječak je tražio da mu Tomo da svoju igračku, ali mu je Tomo pružio papirić na kojem je policajac kojeg je Tomo poznavao napisao: „ Ako opljačkaš ovog dječaka, ja ću te naći i ići ćeš u zatvor.“

Taktika je bila vrlo uspješna! Koliko god se Tomo bojao ovih dječaka, ispalo je da su se i oni bojali mnogih stvari.

Jednom ga je jedan od ovih siledžija udario nekoliko puta, pa je Tomo morao stvarno da uradi to čime im je prijetio. Ovaj je bio toliko kažnjen, da je odlučio da ubuduće radije štiti Toma umjesto da ga napada.

Tako je, na kraju, Tomo zaista postao poput stršljena kojeg je vidio. Iako nije morao nikoga da „ubode“, plašili su ga se i nisu htjeli više da se petljaju s njim.

 

Savršeno lice

Bio jednom jedan papirnati lutak koji nije imao lice. Cijelo njegovo tijelo je bilo savršeno izrezano i obojano, samo je lice bilo prazno. Međutim, on je imao olovku i mogao je sebi da nacrta lice kakvo želi. Pošto je želio da ima savršeno lice, lice koje će se svima sviđati, odlučio je da se malo posavjetuje sa drugima.

Tako je prvo upitao ptice : « Kako izgleda savršeno lice ? »

Ptice su odmah rekle : - « Lice sa kljunom, nacrtaj veliki kljun i biće savršeno! « 

« Zaboravi kljun, nacrtaj puno lišća ako želiš savršeno lice » – reklo mu je drvo.

« Ma kakav kljun i lišće », rekao je cvijet, « ako stvarno želiš savršeno lice, oboji ga raznim bojama. »

Svi koje je zatim sretao, životinje, rijeke i planine, govorili su mu da nacrta ono što su oni sami imali na svom licu. Međutim, kada je nacrtao kljun, lišće, pijesak i hiljadu drugih stvari koje su mu rekli, ispalo je na kraju da se nikome takvo lice ne sviđa. A on više nije mogao to da izbriše !

Razmišljajući o tome kako je imao jedinstvenu priliku da sebi nacrta savršeno lice i da je upropastio, lutak je gorko zaplakao i nije prestajao da plače danima.

« Samo sam želio da imam lice koje se svakom sviđa. A pogledaj sad, kakav užas ! »

Jednoga dana, jedan mali oblak koji ga je čuo kako plače, prišao je da porazgovara sa njim.

« Zdravo, lutku ! Mislim da ja mogu da ti pomognem. Pošto sam ja oblak i nemam određen oblik, mogu da pravim različita lica, sve dok ne vidiš neko koje ti se sviđa, a onda možemo da ti ga takvog nacrtamo. »

Lutku se svidjela ideja i oblak je napravio bezbroj različitih lica za njega. Međutim, nijedno od njih nije mu bilo savršeno.

« Ne brini », rekao je lutak oblaku koji se spremao da ode, « bio si pravi prijatelj ! »

Zaglio je oblak, a oblak nije mogao a da se široko ne osmjehne, srećan što je ipak malo utješio lutka. Tada je lutak prošaputao : « To je to ! To je lice koje želim ! To je savršeno lice ! »

“Ali koje, nisam ništa uradio…”, zbunjeno je rekao oblak.

« Jesi, jesi ! To je lice koje si napravio kada sam te zagrlio ! Ili kada te poškakiljam, gledaj ! »

Oblak je konačno shvatio da lutak priča o njegovom osmjehu. Zatim su uzeli olovku i zajednički nacrtali veliki osmjeh preko čitavog lutkovog lica. Bio je toliko bolji od svih onih prethodnih stvari !

I to lice se stvarno sviđalo baš svima ostalima koje je sreo, jer je imalo savršeni sastojak za savršeno lice : veliki osmjeh koji ništa nije moglo izbrisati !

Začarani jezici

Bio jednom jedan zli čarobnjak. Jedne noći, došao je u grad i ukrao na hiljade jezika. Zatim ih je začarao da mogu da govore samo ružne stvari o drugima i ponovo vratio njihovim vlasnicima, koji ujutro kad su se probudili nisu ništa neobično primjetili.

Za vrlo kratko vrijeme, grad je bio pun ljudi koji su govorili loše stvari jedni o drugima.

-          Da, on je to uradio, a ona je ovo rekla, bože kako je ovaj dječak smotan i dosadan…

Uskoro su svi bili ljuti jedni na druge, na ogromno zadovoljstvo zlog čarobnjaka.

Vidjevši šta se dešava dobri čarobnjak je odlučio da se umješa. Začarao je sve uši u gradu. Čarolija se sastojala u tome da bi se, čim bi čule da neko kritikuje nekog drugog i priča loše o njemu, uši same od sebe čvrsto zatvarale i nisu mogle ništa da čuju.

Tako je počela strašna borba između jezika i ušiju. Prvi su besomučno svakoga kritikovali, a drugi su to sve blokirali, ne čuvši baš ništa.

Ko je pobjedio na kraju? Pa, kako je vrijeme prolazilo jezici su se počeli osjećati potpuno suvišnim. Oni su naime voljeli da ih neko sluša kad pričaju, tako da su postepeno počeli da mijenjaju način na koju su govorili. Kada su shvatili da uši ponovo počinju da ih slušaju kao nekada kada govore dobro o drugima, osjetili su opet radost i potpuno su zaboravili na čaroliju.

Ipak, i do dana današnjeg zli čarobnjak nastavlja da začarava jezike ljudi širom svijeta. Ali, zahvaljujući dobrom čarobnjaku, sada svi znaju šta treba da urade da ponište to ogovaranje. Treba samo da prestanu da obraćaju pažnju na njega!

Kreativna učiteljica

 

Jedne godine u jednoj manjoj školi, došla je nova učiteljica matematike i nekoliko novih učenika. Jedan od tih učenika bio je pravi duduk za matematiku. Vidjelo se da ništa živo nije kontao. Svaki put kad bi ga učiteljica nešto pitala, izvalio bi neku glupost. Na primjer da je 2+2 jednako 5; da traugao ima trideset strana, da je 3 x 3 jednako 33 i slično.

Prije nego što je ovaj dječak došao u razred, časovi matematike su bili najdosadniji za svu djecu. Sada su postali najzanimljiviji. Ohrabreni od nove učiteljice, djeca bi slušala dječakove nebuloze i gluposti i nastojala da isprave njegove greške. Svi su željeli da budu prvi koji će ga ispraviti. A zatim su se trudili da smisle najoriginalniji i najbolji način da mu to objasne. Da bi to uradili, koristili su sve čega su mogli da se sjete: slatkiše, karte, narandže, šarene papire…

Interesantno, ovo nije izgledalo da na bilo koji način utiče na dječaka. Jednostavno ga nije bilo briga što je takva neznalica. Ali, Marko je ipak bio ubjeđen da to mora da ga povređuje, samo da to on duboko krije u sebi.

Zato je jednog dana krenuo za novim učenikom, u želji da sa njim porazgovara i da ga nekako utješi. Iznenadio se kada je dječak zastao u parku, kao da čeka nekoga. Uskoro je ugledao … novu učiteljicu! Njih dvoje su se srdačno pozdravili i nastavili da koračaju zajedno.

Marko je čuo da pričaju o matematici i ubrzo shvatio da je novi dječak bolje znao matematiku od bilo koga u razredu!

Pravi lider

Bio jednom jedan kralj, koji je imao dva sina. Poslije velike suše koja je pogodila njegovo kraljevstvo, naredio je sinovima da svaki od njih ode i napravi po jedan akvadukt kako bi se voda dovela iz udaljenih dijelova. Koji to bude bolje uradio postaće novi kralj.

Starije sin je izabrao nekoliko najbogatijih kraljevih dvorjana, uzeo vojsku i otišao na sjever da gradi akvadukt. Uz pomoć novca i vojske, uspio je da izgradi akvadukt u planiranom roku od dvije godine. Vodio je računa o svakoj sitnici, vrijedno nadgledao radove, pošteno platio svim radnicima i bio veoma zadovoljan svojim učinjenim poslom.

Kada se vratio u dvor, zatekao je slavlje povodom proglašenja njegovog brata kraljem. Bio je zaprepašten kada je saznao da je njegov brat za samo godinu dana sagradio akvadukt i da mu zato skoro nisu trebale ni pare ni vojska.

Ovo u se činilo toliko čudno da je odlučio je da to pomno ispita. Pronašao je više od jedne nepravilnosti i vratio se u dvor da se požali kralju i spriječi ga da napravi grešku proglasivši njegovog brata za kralja.

-       Zašto to govoriš? Ima li možda nešto što ja treba da znam? – upitao ga je kralj.

-       Oče, ti znaš koliko ja volim mog brata, ali on je dole na jugu osramotio naše ime. Akvadukt je izgradio odstupajući od predviđenog plana. Napravio je i toliko ispusta, da jedva da pola vode uopšte i stiže do našeg dvora. Suprotstavio se premijeru i to pred seljanima, a osim toga nikome nije ni platio za ono što su radili. Čak je i vojnike koristio kao obične radnike. I ko zna šta sve još?

Kralj je, gledajući blago svog sina rekao:

-       Sine, sve to što kažeš je istina! Tvoj brat je imao smjelosti da izmjeni plan kako bi ga popravio. Takože, imao je mudrosti da predloži seljanima nešto što je bilo od koristi za sve njih (da pomoću ispusta i oni dobiju vodu). Tako ih je i ubjedio da sve rade bez plate. Imao je hrabrosti da se pred svima suprotstavi premijeru i zauzme se za pravdu. Time je zadobio poštovanje i simpatije svih vojnika koji su se trudili, čak i više od seljana da urade što više. Njegovo zalaganje je bilo toliko da je i sam radio najviše, ne vodeći računa o tome što je princ. I znaš šta, sine moj? Zato ga svi sada obožavaju i uradili bi za njega šta god bi od njih zatražio. On je više nego njihov kralj, on je njihov pravi vođa!

Princ je otišao, zamišljen. Shvatio je da je ono što je kralj rekao o njegovom bratu istina. I bez razmišljanja je otišao kod njega da mu od srca čestita.

Napor

 

Nekada davno, u stara vremena, dok su još džinovi hodali Zemljom, postojao je jedan džin koji je bio naročito moćan i strašan. Ali za razliku od drugih džinova, koji su jeli ljude i pravili užasne štete, Napor je imao samo jedan zadatak: čuvao je ulaz u Palatu čudesa koja je krila svakojaka bogatstva i čudesa i nije dozvoljavao nikome da u nju uđe.

Mnogi su, naravno, htjeli da se domognu predivnih stvari iz palate, ali su prije toga morali da savladaju Napor. A Napor je bilo jednostavno nemoguće pobijediti borbom. Dok bi se, na ulazu u vrtove ispred Palate čudesa, spremali da se sukobe sa Naporom, činio im se velik, ali ne baš tako nepobjediv. Međutim, baš od tog trenutka, on bi postajao sve veći i veći, brži i brži, pametniji i strašniji, tako da bi na kraju, bez po muke, izvojevao pobjedu protiv svakog ko se usudio i da pokuša da uđe u Palatu i to bez obzira na njegovo oružje i vještinu.

Čak i oni najučeniji i najinteligentniji, bili bi nemilosrdno pobjeđeni. Koliko god da su se detaljno pripremali i osmišljavali najdomišljatije taktike, svejedno bi neslavno završili.

Ali, to se sve događalo prije Jovana. Jovan je bio običan dječak, čak nije bio ni nešto izuzetno pametan. Od kada je čuo da u Palati čudesa postoji Fontana uspjeha i pameti i da je dovoljno napiti se iz nje pa da i sam dobiješ ove osobine, odlučio je da, po svaku cijenu, savlada tog džina.

Znajući da nije u stanju da smisli neki briljantan i lukav plan, niti da smisli neku pametnu strategiju, čim je stigao do Palate i prije nego se džin i pojavio, utrčao je svom brzinom u vrt vičući:

-„Napore, Napore, gdje si? Izađi da te zgromim!“

Pljas!

Vau! Šta to bi? Usred svoje najvažnije bitke, Jovan je izgleda stao na pseće g.!

Ali kada je krenuo da obriše cipelu, vidio je da se uopšte ne radi o tome. Izgleda da se radi o nekoj bubi. Pogledavši još pažljivije, vidio je da o čemu god se tu radilo, to nešto je ličilo na džina, samo majušnog!

Još jedno vrijeme Jovan je čekao da se pravi džin pojavi, ali se nije događalo ništa. Pošto je bilo nemoguće da ga nije čuo, Jovan konačno shvati šta se dogodilo. Bio je prvi koji je savladao džina! I to ga zgazio kao crva! Ponosan i zadovoljan, ušao je u Palatu.

Kao što se i pričalo, u Palati je našao uspjeh, inteligenciju i još mnogo veoma interesantnih stvari. Sreo je i kraljicu Čudesa, koja mu je objasnila da je ona bila ta koja je stvorila Napor u obliku malog, slabašnog stvorenja, koje bi zatim raslo i jačalo od straha i vremena koje bi njegovi protivnici provodili razmišljajući o njemu i da je tajna zahvaljujući kojoj Jovan može da se vrati u palatu kad god to poželi ta da ne da Naporu ni jednu sekundu da naraste.

I do dana današnjeg Napor čuva najbolje i najvrednije stvari u životu. Ali sve što treba da uradiš je da mu ne daš ni sekundu da poraste. Kreni odmah i pobjeda će biti sigurno tvoja!

Hrabri poglavica Nerino

Kada je mladi Nerino izabran za poglavicu svog plemena, svi su očekivali da će se on sav posvetiti tome da ubije strašnog zmaja koji je terorisao selo vijekovima. Iako je obećao da će konačno uništiti to čudovište, nije izgledao nimalo ni hrabriji ni jači od svih ostalih koji su več pokušali to da urade i niko mu nije davao ni godinu dana života. Naime, upravo toliko vremena je bilo potrebno da novi poglavica smisli taktiku, odabere i obuči svoje ratnike i krene na vrh vulkana gdje se skrivao zmaj. Tamo bi, na žalost, borba trajala svega nekoliko sati i nikad se dosad niko nije vratio živ u selo.

Međutim, ništa od toga se ovoga puta nije događalo. Nerino nije ni okupio, a kamoli obučavao svoje ratnike. Kada je došlo ljeto – vrijeme kada zmaj napada i teroriše selo, sve što je učinio bilo je da naredi da se selo premjesti na drugo mjesto.

Svi su zabrinuto i nestrpljivo gledali u Nerina i ništa im nije bilo jasno. Kada su ga upitali da li uopšte namjerava da ubije zmaja, samo je rekao:

-  Naravno, srediću tog zlotvora, samo sada još nije pravo vrijeme za to.

Godine su prolazile, a ništa se nije događalo. Nerino je sada već postao sijedi starac i mada je mnogo života bilo sačuvano zahvaljujući tome što je svake godine pomjerao selo i nije ni pokušavao da se bori sa zmajem, svi u selu su ga smatrali velikom kukavicom.

Onda je, jednog dana, kada to niko nije ni najmanje očekivao, u sred zime, nakon što je pao snijeg koji inače vrlo rijetko pada u tom kraju, Nerino okupio nekolicinu ratnika. Krenuli su prema vulkanu, po užasnoj hladnoći i to u sred noći.

Kada su stigli na vrh, ispred zmajeve pećine, i dok su drugi počeli da izvode rituale pripreme za smrt, Nerino je samouvjereno sam ušao u pećinu. Kada su mu se drugi ratnici pridružili, našli su ga kako stoji na zmaju. Ovaj je samo bespomoćno pištao i drhtao. Nije pružao ni najmanji otpor i zajedno su ga vrlo lako zavezali i odvukli u selo.

Kad su stigli u selo, svi su htjeli da čuju kako je Nerino savladao strašno čudovište. Kad su se baš svi stanovnici okupili, Nerino je počeo svoju priču:

-       Nikad nisam ni imao namjeru da se borim sa tako moćnim čudovištem. – rekao je na zaprepašćenje svih. Sada su ga još pažljivije slušali.

-       Zar niko od vas nije primjetio da ovo čudovište nikada ne napada kada je jako hladno? I da su mu nakon hladnoće napadi slabiji i da vatra koju bljuje nije ni blizu tako pogubna kao tokom ljeta? Sve ove godine ja sam, u stvari, čekao jaku zimu! Nisu nama bili potrebni ratnici, nego jaka hladnoća. Konačno sam je dočekao. Kad sam ušao u pećinu, zmaj je bio tako slab da nije ni pokušao da mi se suprotstavi. Konačno je došao kraj smrti i borbama, sada će zmaj biti u našoj službi.

Svi su čestitali poglavici na njegovoj mudrosti, a najviše upravo oni koji su ga najviše kritikovali da je kukavica.

I tako su svi, čak i oni najnestrpljiviji u selu naučili da strpljenje ponekad može biti mnogo korisnije od akcije, čak i kada je za njega potrebna hrabrost da prihvatiš da te drugi zovu kukavicom.