Bio jednom jedan ogroman div. Bio je toliko velik i moćan da je mogao da popije rijeku, a kada bi zaplakao napravio bi poplavu. Mogao je da pojede cijelu šumu kao od šale, ali je ipak najviše volio da jede oblake (podsjećali su ga valjda na manč melou). Prolem je bio u tome što bi, kad bi one pojeo oblake, sunce pržilo zemlju kao ludo i ne bi padala kiša, pa bi se sve biljke osušile. Da ne spominjemo štetu koju bi učinio jedući onako usput šume i drveće.
Iako se ničega nije bojao i mogao je da radi baš sve šta želi, div nije bio srećan. Naprotiv, bio je tužan jer je uvijek bio sam i svi su bježali od njega.
Jednoga dana, kada su ga vidjele da neutješno plače (i tako plavi svu zemlju oko sebe), zvjezde su se zabrinule i upitale ga šta mu je.
- Uvijek sam sam, nemam ni jednog jedinog prijatelja. Svi me se boje. - plakao je neutješno.
- Pa zašto sebi ne nađeš prijatelja, bar to je lako! - rekle su zvijezde uglas. - Mi imamo mnogo prijatelja, a najviše volimo mornare.
- Ali kako da nađem prijatelja kad svi bježe čim me ugledaju? - zapitao je nesrećni div.
- Pa jednostavno, uradi nešto dobro za nekoga, učini mu neku uslugu i taj neko će ti sigurno postati prijatelj - rekle su zvijezde. - Mi tako pomažemo mornarima da se snađu i orijentišu na pučini, oni nas zato vole i pričaju nam svakojake priče do kasno u noć.
- Ali šta bih ja mogao da učinim za nekoga, pa ja nikoga ne poznajem, ne znam ni šta kome godi, a šta smeta... - div je bio u nedoumici.
Pošto zvijezde nisu mogle da mu pomognu, odlučio je da pita Mjesec, jer je on bio stariji i mudriji.
Mjesec mu je dao savjet da prvo posmatra one koje bi želio da učini svojim prijateljima, da pokuša da shvati njihove potrebe i želje, da ih jednostavno upozna, pa tek onda pronađe način da se sa njima sprijatelji.
Div ga je poslušao i počeo je da pažljivije posmatra ljude i sva živa bića na planeti, koja ga dotad, da bude iskren, nisu uopšte zanimala. Iznenadio se kada je uvidio da oni stvarno imaju razloga da ga se boje. Kada bi on pojeo oblake, sunce bi peklo tako jako da bi im spržio sve usjeve, a kada bi zaplakao ili se, da prostite, popiškio napravio bi im pravu katastrofu - poplava bi nosila sve ispred sebe.
Shvatio je i kako ubuduće može da im pomogne, pa je kada bi vidio da negdje već dugo nema kiše, jednostavno uzeo po neki oblak i stavio ga iznad tog područja. Ili bi, pak, kad bi vidio da negdje kiša predugo pada i prijeti da napravi štetu, jednostavno pojeo višak oblaka i kiša bi odmah stala.
Mnogi su vrlo brzo uvidjeli da nemaju više razloga da ga se plaše, već da im on, naprotiv, pomaže i poželjeli su da budu njegovi prijatelji.
Niko nije bio srećniji od njega. Nije više bio sam i postao je dobar prijatelj mnogim ljudima, ali i životnjama i biljkama na Zemlji.
No comments:
Post a Comment