Ружна вила

 

Била једном једна мала вила која је ишла у вилинску школу да би постала добра вила. Чудесна и чаробна, била је најљубазнија и најпаметнија од свих вила. Али је, истовремено, била и веома ружна. И без обзира на то колико је била добра и имала још много других дивних особина, свима је, изгледа, код вила била најважнија њихова љепота. У вилинској школи су је игнорисали, а кад год би отишла у мисију да помогне некоме дјетету и спаси га неког зла, то дијете би је само отјерало, вичући: „Ругобо, бјежи одавде!“

Иако је још била мала, њена магија је била веома моћна и већ је неколико пута размишљала о томе да саму себе учини љепшом. Ипак сваки пут би одустала, јер би се сјетила ријечи своје мајке која јој је говорила: „Драга моја, таква си каква си, са свим својим добрим и лошим странама, прихвати то и буди увјерена да си таква створена из сасвим посебног разлога.“

Једнога дана, свијет вила су напале зле вјештице. Било их је толико много да су за час потпуно уништиле њихову земљу и све виле и вилењаке стрпале у затвор. Наша мала ружна вила имала је времена да само своју одјећу претвори у вјештичије хаљине, а захваљујући свом ружном лицу, успјела је да прође као једна од вјештица. Вјештице нису схватиле да је и она вила, тако да је без проблема могла да заједно са њима оде у вјештичије гњездо.

Тамо је искористила своје магичне моћи да им приреди луду забаву, са украсима од слијепих мишева и завијањем вукова умјесто музике. Док су се друге вјештице лудо проводиле, задовољне због тога што су коначно уништиле виле, она је непримјетно успјела да ослободи све виле и вилењаке из подземних затвора у који су вјештице заточиле.

Када су све виле и вилењаци били слободни, заједничким снагама су направили најмоћнију чаролију којом су све вјештице заробили у срцу планине и то за наредних стотину година.

Наредних стотину година сви су се са захвалношћу сјећали велике храбрости и интелигенције мале ружне виле. И од тог дана се у тој земљи ружноћа није сматрала неким великим недостатком. Кад год би се родио неко ружан, људи су се једнако радовали јер су знали да је и он такав створен из неког посебног разлога.