Savršeno lice

Bio jednom jedan papirnati lutak koji nije imao lice. Cijelo njegovo tijelo je bilo savršeno izrezano i obojano, samo je lice bilo prazno. Međutim, on je imao olovku i mogao je sebi da nacrta lice kakvo želi. Pošto je želio da ima savršeno lice, lice koje će se svima sviđati, odlučio je da se malo posavjetuje sa drugima.

Tako je prvo upitao ptice : « Kako izgleda savršeno lice ? »

Ptice su odmah rekle : - « Lice sa kljunom, nacrtaj veliki kljun i biće savršeno! « 

« Zaboravi kljun, nacrtaj puno lišća ako želiš savršeno lice » – reklo mu je drvo.

« Ma kakav kljun i lišće », rekao je cvijet, « ako stvarno želiš savršeno lice, oboji ga raznim bojama. »

Svi koje je zatim sretao, životinje, rijeke i planine, govorili su mu da nacrta ono što su oni sami imali na svom licu. Međutim, kada je nacrtao kljun, lišće, pijesak i hiljadu drugih stvari koje su mu rekli, ispalo je na kraju da se nikome takvo lice ne sviđa. A on više nije mogao to da izbriše !

Razmišljajući o tome kako je imao jedinstvenu priliku da sebi nacrta savršeno lice i da je upropastio, lutak je gorko zaplakao i nije prestajao da plače danima.

« Samo sam želio da imam lice koje se svakom sviđa. A pogledaj sad, kakav užas ! »

Jednoga dana, jedan mali oblak koji ga je čuo kako plače, prišao je da porazgovara sa njim.

« Zdravo, lutku ! Mislim da ja mogu da ti pomognem. Pošto sam ja oblak i nemam određen oblik, mogu da pravim različita lica, sve dok ne vidiš neko koje ti se sviđa, a onda možemo da ti ga takvog nacrtamo. »

Lutku se svidjela ideja i oblak je napravio bezbroj različitih lica za njega. Međutim, nijedno od njih nije mu bilo savršeno.

« Ne brini », rekao je lutak oblaku koji se spremao da ode, « bio si pravi prijatelj ! »

Zaglio je oblak, a oblak nije mogao a da se široko ne osmjehne, srećan što je ipak malo utješio lutka. Tada je lutak prošaputao : « To je to ! To je lice koje želim ! To je savršeno lice ! »

“Ali koje, nisam ništa uradio…”, zbunjeno je rekao oblak.

« Jesi, jesi ! To je lice koje si napravio kada sam te zagrlio ! Ili kada te poškakiljam, gledaj ! »

Oblak je konačno shvatio da lutak priča o njegovom osmjehu. Zatim su uzeli olovku i zajednički nacrtali veliki osmjeh preko čitavog lutkovog lica. Bio je toliko bolji od svih onih prethodnih stvari !

I to lice se stvarno sviđalo baš svima ostalima koje je sreo, jer je imalo savršeni sastojak za savršeno lice : veliki osmjeh koji ništa nije moglo izbrisati !