Tomo, zvani stršljen

 

Tomo je kući opet otišao gladan. Kao i obično, jedan stariji dječak je uzeo njegov ručak, prijeteći mu da će ga istući ako ikome kaže za to. Na putu ka kući, Tomo je sjeo u park na klupu, pokušavajući da smiri bijes koji ga je obuzeo. Pošto je bio osjetljiv i pametan dječak, ubrzo je uspio u tome i mirno je posmatrao cvijeće i biljke oko njega.

Iznenada je ugledao stršljena u grmu ruža i obuzeo da je strah. Dok se udaljavao iz parka, na pamet mu je pala sljedeća misao. Kako je moguće da nešto što je toliko manje od njega, može toliko da ga uplaši? Upravo tako nešto je i njemu trebalo protiv onih starijih dječaka!

Dok je išao kući posmatrao je insekte i uskoro je shvatio šta je stršljenov trik: bio je to strah! Stršljen se nije ni sa kim tukao, ali su se svi toliko bojali njegove žaoke, da su ga jednostavno ostavljali na miru.

Proveo je noć razmišljajući o tome šta bi mogla biti njegova žaoka. Šta bi moglo da izazove strah kod onih starijih dječaka.

Ujutro je izgledao kao potpuno drugi dječak. Nije više išao ulicom gledajući u pod, niti je više gledao u stranu kada bi mu se neko obratio. Bio je samouvjeren, spreman da se suoči sa svakim, skoncentrisan na svoj novi zadatak da izazove strah, a na leđima je nosio svoju torbu punu pripremljenih "žaoki".

Dječak koji mu je oteo ručak tog dana je pojeo najljuću kobasicu u životu i bilo mu je toliko loše da je plakao i gušio se od kašlja. Nikada više u životu mu nije palo na pamet da pojede nbilo šta što je pripadalo Tomu.

Drugi stariji dječak je htio da udari Tomu, ali ovoga puta ovaj nije pobjegao, već mu je naglas izdeklamovao brojeve svojih roditelja, učiteljice i dječakove majke:

-          Samo me udari i svi oni će saznati šta si uradio i bićeš kažnjen!

Tomo mu je to rekao gledajući ga pravo u oči, tako hrabro i odlučno da je ovaj drugi odlučio da ga ostavi na miru.

Jedan drugi dječak je tražio da mu Tomo da svoju igračku, ali mu je Tomo pružio papirić na kojem je policajac kojeg je Tomo poznavao napisao: „ Ako opljačkaš ovog dječaka, ja ću te naći i ići ćeš u zatvor.“

Taktika je bila vrlo uspješna! Koliko god se Tomo bojao ovih dječaka, ispalo je da su se i oni bojali mnogih stvari.

Jednom ga je jedan od ovih siledžija udario nekoliko puta, pa je Tomo morao stvarno da uradi to čime im je prijetio. Ovaj je bio toliko kažnjen, da je odlučio da ubuduće radije štiti Toma umjesto da ga napada.

Tako je, na kraju, Tomo zaista postao poput stršljena kojeg je vidio. Iako nije morao nikoga da „ubode“, plašili su ga se i nisu htjeli više da se petljaju s njim.

 

Savršeno lice

Bio jednom jedan papirnati lutak koji nije imao lice. Cijelo njegovo tijelo je bilo savršeno izrezano i obojano, samo je lice bilo prazno. Međutim, on je imao olovku i mogao je sebi da nacrta lice kakvo želi. Pošto je želio da ima savršeno lice, lice koje će se svima sviđati, odlučio je da se malo posavjetuje sa drugima.

Tako je prvo upitao ptice : « Kako izgleda savršeno lice ? »

Ptice su odmah rekle : - « Lice sa kljunom, nacrtaj veliki kljun i biće savršeno! « 

« Zaboravi kljun, nacrtaj puno lišća ako želiš savršeno lice » – reklo mu je drvo.

« Ma kakav kljun i lišće », rekao je cvijet, « ako stvarno želiš savršeno lice, oboji ga raznim bojama. »

Svi koje je zatim sretao, životinje, rijeke i planine, govorili su mu da nacrta ono što su oni sami imali na svom licu. Međutim, kada je nacrtao kljun, lišće, pijesak i hiljadu drugih stvari koje su mu rekli, ispalo je na kraju da se nikome takvo lice ne sviđa. A on više nije mogao to da izbriše !

Razmišljajući o tome kako je imao jedinstvenu priliku da sebi nacrta savršeno lice i da je upropastio, lutak je gorko zaplakao i nije prestajao da plače danima.

« Samo sam želio da imam lice koje se svakom sviđa. A pogledaj sad, kakav užas ! »

Jednoga dana, jedan mali oblak koji ga je čuo kako plače, prišao je da porazgovara sa njim.

« Zdravo, lutku ! Mislim da ja mogu da ti pomognem. Pošto sam ja oblak i nemam određen oblik, mogu da pravim različita lica, sve dok ne vidiš neko koje ti se sviđa, a onda možemo da ti ga takvog nacrtamo. »

Lutku se svidjela ideja i oblak je napravio bezbroj različitih lica za njega. Međutim, nijedno od njih nije mu bilo savršeno.

« Ne brini », rekao je lutak oblaku koji se spremao da ode, « bio si pravi prijatelj ! »

Zaglio je oblak, a oblak nije mogao a da se široko ne osmjehne, srećan što je ipak malo utješio lutka. Tada je lutak prošaputao : « To je to ! To je lice koje želim ! To je savršeno lice ! »

“Ali koje, nisam ništa uradio…”, zbunjeno je rekao oblak.

« Jesi, jesi ! To je lice koje si napravio kada sam te zagrlio ! Ili kada te poškakiljam, gledaj ! »

Oblak je konačno shvatio da lutak priča o njegovom osmjehu. Zatim su uzeli olovku i zajednički nacrtali veliki osmjeh preko čitavog lutkovog lica. Bio je toliko bolji od svih onih prethodnih stvari !

I to lice se stvarno sviđalo baš svima ostalima koje je sreo, jer je imalo savršeni sastojak za savršeno lice : veliki osmjeh koji ništa nije moglo izbrisati !

Začarani jezici

Bio jednom jedan zli čarobnjak. Jedne noći, došao je u grad i ukrao na hiljade jezika. Zatim ih je začarao da mogu da govore samo ružne stvari o drugima i ponovo vratio njihovim vlasnicima, koji ujutro kad su se probudili nisu ništa neobično primjetili.

Za vrlo kratko vrijeme, grad je bio pun ljudi koji su govorili loše stvari jedni o drugima.

-          Da, on je to uradio, a ona je ovo rekla, bože kako je ovaj dječak smotan i dosadan…

Uskoro su svi bili ljuti jedni na druge, na ogromno zadovoljstvo zlog čarobnjaka.

Vidjevši šta se dešava dobri čarobnjak je odlučio da se umješa. Začarao je sve uši u gradu. Čarolija se sastojala u tome da bi se, čim bi čule da neko kritikuje nekog drugog i priča loše o njemu, uši same od sebe čvrsto zatvarale i nisu mogle ništa da čuju.

Tako je počela strašna borba između jezika i ušiju. Prvi su besomučno svakoga kritikovali, a drugi su to sve blokirali, ne čuvši baš ništa.

Ko je pobjedio na kraju? Pa, kako je vrijeme prolazilo jezici su se počeli osjećati potpuno suvišnim. Oni su naime voljeli da ih neko sluša kad pričaju, tako da su postepeno počeli da mijenjaju način na koju su govorili. Kada su shvatili da uši ponovo počinju da ih slušaju kao nekada kada govore dobro o drugima, osjetili su opet radost i potpuno su zaboravili na čaroliju.

Ipak, i do dana današnjeg zli čarobnjak nastavlja da začarava jezike ljudi širom svijeta. Ali, zahvaljujući dobrom čarobnjaku, sada svi znaju šta treba da urade da ponište to ogovaranje. Treba samo da prestanu da obraćaju pažnju na njega!

Kreativna učiteljica

 

Jedne godine u jednoj manjoj školi, došla je nova učiteljica matematike i nekoliko novih učenika. Jedan od tih učenika bio je pravi duduk za matematiku. Vidjelo se da ništa živo nije kontao. Svaki put kad bi ga učiteljica nešto pitala, izvalio bi neku glupost. Na primjer da je 2+2 jednako 5; da traugao ima trideset strana, da je 3 x 3 jednako 33 i slično.

Prije nego što je ovaj dječak došao u razred, časovi matematike su bili najdosadniji za svu djecu. Sada su postali najzanimljiviji. Ohrabreni od nove učiteljice, djeca bi slušala dječakove nebuloze i gluposti i nastojala da isprave njegove greške. Svi su željeli da budu prvi koji će ga ispraviti. A zatim su se trudili da smisle najoriginalniji i najbolji način da mu to objasne. Da bi to uradili, koristili su sve čega su mogli da se sjete: slatkiše, karte, narandže, šarene papire…

Interesantno, ovo nije izgledalo da na bilo koji način utiče na dječaka. Jednostavno ga nije bilo briga što je takva neznalica. Ali, Marko je ipak bio ubjeđen da to mora da ga povređuje, samo da to on duboko krije u sebi.

Zato je jednog dana krenuo za novim učenikom, u želji da sa njim porazgovara i da ga nekako utješi. Iznenadio se kada je dječak zastao u parku, kao da čeka nekoga. Uskoro je ugledao … novu učiteljicu! Njih dvoje su se srdačno pozdravili i nastavili da koračaju zajedno.

Marko je čuo da pričaju o matematici i ubrzo shvatio da je novi dječak bolje znao matematiku od bilo koga u razredu!

Pravi lider

Bio jednom jedan kralj, koji je imao dva sina. Poslije velike suše koja je pogodila njegovo kraljevstvo, naredio je sinovima da svaki od njih ode i napravi po jedan akvadukt kako bi se voda dovela iz udaljenih dijelova. Koji to bude bolje uradio postaće novi kralj.

Starije sin je izabrao nekoliko najbogatijih kraljevih dvorjana, uzeo vojsku i otišao na sjever da gradi akvadukt. Uz pomoć novca i vojske, uspio je da izgradi akvadukt u planiranom roku od dvije godine. Vodio je računa o svakoj sitnici, vrijedno nadgledao radove, pošteno platio svim radnicima i bio veoma zadovoljan svojim učinjenim poslom.

Kada se vratio u dvor, zatekao je slavlje povodom proglašenja njegovog brata kraljem. Bio je zaprepašten kada je saznao da je njegov brat za samo godinu dana sagradio akvadukt i da mu zato skoro nisu trebale ni pare ni vojska.

Ovo u se činilo toliko čudno da je odlučio je da to pomno ispita. Pronašao je više od jedne nepravilnosti i vratio se u dvor da se požali kralju i spriječi ga da napravi grešku proglasivši njegovog brata za kralja.

-       Zašto to govoriš? Ima li možda nešto što ja treba da znam? – upitao ga je kralj.

-       Oče, ti znaš koliko ja volim mog brata, ali on je dole na jugu osramotio naše ime. Akvadukt je izgradio odstupajući od predviđenog plana. Napravio je i toliko ispusta, da jedva da pola vode uopšte i stiže do našeg dvora. Suprotstavio se premijeru i to pred seljanima, a osim toga nikome nije ni platio za ono što su radili. Čak je i vojnike koristio kao obične radnike. I ko zna šta sve još?

Kralj je, gledajući blago svog sina rekao:

-       Sine, sve to što kažeš je istina! Tvoj brat je imao smjelosti da izmjeni plan kako bi ga popravio. Takože, imao je mudrosti da predloži seljanima nešto što je bilo od koristi za sve njih (da pomoću ispusta i oni dobiju vodu). Tako ih je i ubjedio da sve rade bez plate. Imao je hrabrosti da se pred svima suprotstavi premijeru i zauzme se za pravdu. Time je zadobio poštovanje i simpatije svih vojnika koji su se trudili, čak i više od seljana da urade što više. Njegovo zalaganje je bilo toliko da je i sam radio najviše, ne vodeći računa o tome što je princ. I znaš šta, sine moj? Zato ga svi sada obožavaju i uradili bi za njega šta god bi od njih zatražio. On je više nego njihov kralj, on je njihov pravi vođa!

Princ je otišao, zamišljen. Shvatio je da je ono što je kralj rekao o njegovom bratu istina. I bez razmišljanja je otišao kod njega da mu od srca čestita.

Napor

 

Nekada davno, u stara vremena, dok su još džinovi hodali Zemljom, postojao je jedan džin koji je bio naročito moćan i strašan. Ali za razliku od drugih džinova, koji su jeli ljude i pravili užasne štete, Napor je imao samo jedan zadatak: čuvao je ulaz u Palatu čudesa koja je krila svakojaka bogatstva i čudesa i nije dozvoljavao nikome da u nju uđe.

Mnogi su, naravno, htjeli da se domognu predivnih stvari iz palate, ali su prije toga morali da savladaju Napor. A Napor je bilo jednostavno nemoguće pobijediti borbom. Dok bi se, na ulazu u vrtove ispred Palate čudesa, spremali da se sukobe sa Naporom, činio im se velik, ali ne baš tako nepobjediv. Međutim, baš od tog trenutka, on bi postajao sve veći i veći, brži i brži, pametniji i strašniji, tako da bi na kraju, bez po muke, izvojevao pobjedu protiv svakog ko se usudio i da pokuša da uđe u Palatu i to bez obzira na njegovo oružje i vještinu.

Čak i oni najučeniji i najinteligentniji, bili bi nemilosrdno pobjeđeni. Koliko god da su se detaljno pripremali i osmišljavali najdomišljatije taktike, svejedno bi neslavno završili.

Ali, to se sve događalo prije Jovana. Jovan je bio običan dječak, čak nije bio ni nešto izuzetno pametan. Od kada je čuo da u Palati čudesa postoji Fontana uspjeha i pameti i da je dovoljno napiti se iz nje pa da i sam dobiješ ove osobine, odlučio je da, po svaku cijenu, savlada tog džina.

Znajući da nije u stanju da smisli neki briljantan i lukav plan, niti da smisli neku pametnu strategiju, čim je stigao do Palate i prije nego se džin i pojavio, utrčao je svom brzinom u vrt vičući:

-„Napore, Napore, gdje si? Izađi da te zgromim!“

Pljas!

Vau! Šta to bi? Usred svoje najvažnije bitke, Jovan je izgleda stao na pseće g.!

Ali kada je krenuo da obriše cipelu, vidio je da se uopšte ne radi o tome. Izgleda da se radi o nekoj bubi. Pogledavši još pažljivije, vidio je da o čemu god se tu radilo, to nešto je ličilo na džina, samo majušnog!

Još jedno vrijeme Jovan je čekao da se pravi džin pojavi, ali se nije događalo ništa. Pošto je bilo nemoguće da ga nije čuo, Jovan konačno shvati šta se dogodilo. Bio je prvi koji je savladao džina! I to ga zgazio kao crva! Ponosan i zadovoljan, ušao je u Palatu.

Kao što se i pričalo, u Palati je našao uspjeh, inteligenciju i još mnogo veoma interesantnih stvari. Sreo je i kraljicu Čudesa, koja mu je objasnila da je ona bila ta koja je stvorila Napor u obliku malog, slabašnog stvorenja, koje bi zatim raslo i jačalo od straha i vremena koje bi njegovi protivnici provodili razmišljajući o njemu i da je tajna zahvaljujući kojoj Jovan može da se vrati u palatu kad god to poželi ta da ne da Naporu ni jednu sekundu da naraste.

I do dana današnjeg Napor čuva najbolje i najvrednije stvari u životu. Ali sve što treba da uradiš je da mu ne daš ni sekundu da poraste. Kreni odmah i pobjeda će biti sigurno tvoja!

Hrabri poglavica Nerino

Kada je mladi Nerino izabran za poglavicu svog plemena, svi su očekivali da će se on sav posvetiti tome da ubije strašnog zmaja koji je terorisao selo vijekovima. Iako je obećao da će konačno uništiti to čudovište, nije izgledao nimalo ni hrabriji ni jači od svih ostalih koji su več pokušali to da urade i niko mu nije davao ni godinu dana života. Naime, upravo toliko vremena je bilo potrebno da novi poglavica smisli taktiku, odabere i obuči svoje ratnike i krene na vrh vulkana gdje se skrivao zmaj. Tamo bi, na žalost, borba trajala svega nekoliko sati i nikad se dosad niko nije vratio živ u selo.

Međutim, ništa od toga se ovoga puta nije događalo. Nerino nije ni okupio, a kamoli obučavao svoje ratnike. Kada je došlo ljeto – vrijeme kada zmaj napada i teroriše selo, sve što je učinio bilo je da naredi da se selo premjesti na drugo mjesto.

Svi su zabrinuto i nestrpljivo gledali u Nerina i ništa im nije bilo jasno. Kada su ga upitali da li uopšte namjerava da ubije zmaja, samo je rekao:

-  Naravno, srediću tog zlotvora, samo sada još nije pravo vrijeme za to.

Godine su prolazile, a ništa se nije događalo. Nerino je sada već postao sijedi starac i mada je mnogo života bilo sačuvano zahvaljujući tome što je svake godine pomjerao selo i nije ni pokušavao da se bori sa zmajem, svi u selu su ga smatrali velikom kukavicom.

Onda je, jednog dana, kada to niko nije ni najmanje očekivao, u sred zime, nakon što je pao snijeg koji inače vrlo rijetko pada u tom kraju, Nerino okupio nekolicinu ratnika. Krenuli su prema vulkanu, po užasnoj hladnoći i to u sred noći.

Kada su stigli na vrh, ispred zmajeve pećine, i dok su drugi počeli da izvode rituale pripreme za smrt, Nerino je samouvjereno sam ušao u pećinu. Kada su mu se drugi ratnici pridružili, našli su ga kako stoji na zmaju. Ovaj je samo bespomoćno pištao i drhtao. Nije pružao ni najmanji otpor i zajedno su ga vrlo lako zavezali i odvukli u selo.

Kad su stigli u selo, svi su htjeli da čuju kako je Nerino savladao strašno čudovište. Kad su se baš svi stanovnici okupili, Nerino je počeo svoju priču:

-       Nikad nisam ni imao namjeru da se borim sa tako moćnim čudovištem. – rekao je na zaprepašćenje svih. Sada su ga još pažljivije slušali.

-       Zar niko od vas nije primjetio da ovo čudovište nikada ne napada kada je jako hladno? I da su mu nakon hladnoće napadi slabiji i da vatra koju bljuje nije ni blizu tako pogubna kao tokom ljeta? Sve ove godine ja sam, u stvari, čekao jaku zimu! Nisu nama bili potrebni ratnici, nego jaka hladnoća. Konačno sam je dočekao. Kad sam ušao u pećinu, zmaj je bio tako slab da nije ni pokušao da mi se suprotstavi. Konačno je došao kraj smrti i borbama, sada će zmaj biti u našoj službi.

Svi su čestitali poglavici na njegovoj mudrosti, a najviše upravo oni koji su ga najviše kritikovali da je kukavica.

I tako su svi, čak i oni najnestrpljiviji u selu naučili da strpljenje ponekad može biti mnogo korisnije od akcije, čak i kada je za njega potrebna hrabrost da prihvatiš da te drugi zovu kukavicom.

 

Nestrpljivo čudovište

U najdubljim dubinama jedne ogromne planine, u dugačkim i dubokim tunelima koje je napravio jedan moćni čarobnjak, živjelo je, zarobljeno, užasno čudovište po imenu Kreton. Ono je toliko zla učinilo okolnom stanovništvu sela i gradova u toj kraljevini, da je kralj morao da u pomoć pozove čarobnjaka, koji je na sreću, uspio da zatvori čudovište u podzemni labirint koji je imao samo jedan ulaz i samo jedan izlaz, koji su svakog dana mijenjali svoju poziciju.

U to kraljevstvo put je nanio jednog zlikovca, po imenu Jafa, čovjeka toliko zlog i pokvarenog da je njegova jedina želja bila da nanese što više zla ljudima i potpuno ovlada tim kraljevstvom. Kada je čuo za Kretona, odmah mu se u glavi stvorio pakleni plan – on će ga osloboditi iz labirinta, a čudovište će mu zauzvrat pomoći da ovlada kraljevstvom i da teroriše njegovo stanovništvo bar narednih deset godina.

Došao je pred ulaz lavirinta sa svojim mnogobrojnim robovima. Oni su se njega toliko plašili da su, kada im je zapovjedio da pronađu ulaz i izlaz, to odmah i uradili. Naime, među njima je bio jedan izuzetno pametan rob, koji je odmah shvatio kako se može ući i izaći iz lavirinta. Iz straha za svoj i živote svih svojih drugova objasnio je Jafi način na koji će moći da pronađe izlaz.

-       „Gospodaru, vodite računa da, kada budete izlazili iz lavirinta, napolju ne bude dan“ – rekao mu je na kraju, nakon što mu je sve objasnio.

Jafa je ušao u lavirint i tamo odmah počeo da doziva Kretona, govoreći mu šta je smislio. Nakon nekoliko dana Kreton i Jafa su se konačno pronašli u lavirintu i zapečatili svoj pakleni dogovor.

Kada su krenuli da traže izlaz, zahvaljujući objašnjenjima pametnog roba, Jafa ga je pronašao bez po muke. Krenuo je da izađe, ali se sjetio upozorenja – napolju je, naime, grijalo sunce, bio je dan. Sjeo je da sačeka veče, ali Kreton koji je, nakon toliko vremena, pred sobom ugledao izlaz, nije htio ni da čuje ni za kakvo čekanje. Istrčao je napolje, a onda je Jafa začuo njegove užasne krike.

Iako je znao da ne treba da izlazi, nije mogao da se strpi i odoli da ne pogleda šta mu se dogodilo, pa je i sam istrčao. Uskoro je i on zakukao. Jaka sunčeva svjetlost, pojačana ogledalima koje je pametni rob stavio pred ulaz da bi mogao lakše da se pronađe, spržila je oči i jednog i drugog nestrpljivog zlikovca, jer su toliko vremena prije toga bili u mraku.

Tako ova dva zla, nespretna i nestrpljiva stvora, nisu čak ni mogla da vide kako je njihov užasni plan neslavno propao i bila su osuđena da do kraja svog života žive u mraku sa ostalim mračnim stvorovima.

Sitniš

Jednom mjesečno Filip i njegovi rođaci odlazili su kod svoje bake i dede na veliki porodični ručak. Djeca su se najviše radovala trenutku kada bi im deda dao svakome po par novčića da sebi kupe šta god požele.

Djeca bi smjesta otrčala da se sebi kupe bonbone, lizalice ili sladoled, a posmatrajući to njihovi roditelji, strine, tetke, ujaci i stričevi govorili su da tako djeca nikada neće naučiti da upravljaju svojim novcem. Zato su smislili jedan specijalni test za djecu – ona treba da im, na kraju godine, pokažu šta su sve sebi priuštila sa tom sitninom.

Nekoliko njih je mislilo da bi možda mogli da počnu da štede, ali dva najmlađa djeteta, Marko i Ana, jednostavno su nastavili kao i ranije da sebi kupuju slatkiše. Kad god bi nešto sebi kupili, pokazivali su ostalima i rugali se njima koji nemaju slatkiše. Ivanu i Sonji je jednog dana prekipjelo, nisu više mogli da ih gledaju kako uživaju u slatkišima, pa su i oni otišli u prodavnicu i kupili slatkiše za sve pare koje su do tada uštedjeli. Tako su i oni nastavili po starom, trošeći odmah sve što dobiju.

Ivo je bio inteligentan dječak, odlučio je da svojim novcem upravlja tako što će ga uvećati i to kupovinom i preprodajom stvari ili klađenju sa drugima u kartama i drugim igrama. Uskoro je iznenadio cijelu svoju porodicu – imao je jako puno novca i ako tako bude nastavio, uskoro će postati pravi bogataš. Međutim, nije bio pažljiv ni oprezan, pa se sve više upuštao u sve rizičnije poslove. Nakon par mjeseci nije više imao ni pare – sve je izgubio u kladionici, kladeći se na pogrešnog konja.

Aleksa je, sa druge strane, bio dječak čelične volje. Želio je da pobjedi u tom specijalnom testu i odlučio je da štedi. Na kraju godine, imao je najviše para, i još je mogao da kupi duplo više slatkiša po sniženoj cijeni (zbog količine), dovoljno gotovo za čitavu godinu. Ostalo mu je dovoljno i za igračku koju je oduvijek želio. On je definitivno bio pobjednik i ostali su od njega mogli da nauče kako se isplati uštediti novac i znati malo sačekati.

Bila je tu i Julija. Jadna Julija nije uživala tog dana kada su proglasili pobjednika, iako je imala svoj divni tajni plan. Na njega je potrošila sav svoj novac, ali on još nije dao nikakve rezultate. Ipak, bila je toliko uvjerena da je njen plan dobar, pa je odlučila da nastavi sa njim i možda na kraju promijeni izraze lica svojih rođaka koji su je odreda svi sažaljevali i govorili: „Kakva jadnica, nije uspjela da uštedi ni pare.“

Prije kraja druge godine, Julija je sve iznenadila, kada se kod dede i bake pojavila sa violinom i dosta para. A tek kada su je čuli kako svira!

Svi su znali koliko Julija voli violinu, samo što roditelji nikada nisu imali dovoljno novca da joj plate časove da nauči da je svira. Ona sama se postarala da upozna jednog starog violinistu koji je svirao u parku i ponudila mu je sve novčiće koje je dobijala od dede da je nauči da svira. To nije bilo ni izdaleka dovoljno, ali stari violinista je, vidjevši koliko je zainteresovana i koliko je velika njena želja, pristao da je nauči da svira. Julija je bila toliko vrijedna i uporna, da je violinista, nakon godinu dana, za nju iznajmio violinu pa su počeli da zajedno kao duet sviraju u parku. Imali su jako puno uspjeha i uskoro su počeli da zarađuju solidno. Tako je Julija i mogla da sebi kupi violinu, a i da donese toliko para.

Od tog dana, svi u porodici su odlučili da joj pomognu i postala je poznata violinistkinja. Nije propuštala priliku da svima govori kako je moguće, i sa malom sumom dobro utrošenih novčića, ispuniti svoj životni san!

Ружна вила

 

Била једном једна мала вила која је ишла у вилинску школу да би постала добра вила. Чудесна и чаробна, била је најљубазнија и најпаметнија од свих вила. Али је, истовремено, била и веома ружна. И без обзира на то колико је била добра и имала још много других дивних особина, свима је, изгледа, код вила била најважнија њихова љепота. У вилинској школи су је игнорисали, а кад год би отишла у мисију да помогне некоме дјетету и спаси га неког зла, то дијете би је само отјерало, вичући: „Ругобо, бјежи одавде!“

Иако је још била мала, њена магија је била веома моћна и већ је неколико пута размишљала о томе да саму себе учини љепшом. Ипак сваки пут би одустала, јер би се сјетила ријечи своје мајке која јој је говорила: „Драга моја, таква си каква си, са свим својим добрим и лошим странама, прихвати то и буди увјерена да си таква створена из сасвим посебног разлога.“

Једнога дана, свијет вила су напале зле вјештице. Било их је толико много да су за час потпуно уништиле њихову земљу и све виле и вилењаке стрпале у затвор. Наша мала ружна вила имала је времена да само своју одјећу претвори у вјештичије хаљине, а захваљујући свом ружном лицу, успјела је да прође као једна од вјештица. Вјештице нису схватиле да је и она вила, тако да је без проблема могла да заједно са њима оде у вјештичије гњездо.

Тамо је искористила своје магичне моћи да им приреди луду забаву, са украсима од слијепих мишева и завијањем вукова умјесто музике. Док су се друге вјештице лудо проводиле, задовољне због тога што су коначно уништиле виле, она је непримјетно успјела да ослободи све виле и вилењаке из подземних затвора у који су вјештице заточиле.

Када су све виле и вилењаци били слободни, заједничким снагама су направили најмоћнију чаролију којом су све вјештице заробили у срцу планине и то за наредних стотину година.

Наредних стотину година сви су се са захвалношћу сјећали велике храбрости и интелигенције мале ружне виле. И од тог дана се у тој земљи ружноћа није сматрала неким великим недостатком. Кад год би се родио неко ружан, људи су се једнако радовали јер су знали да је и он такав створен из неког посебног разлога.

Jedan beznačajan posao

Dan kada se dijele poslovi, bio je najuzbudljiviji dan za svu djecu u školi. Tog dana je učiteljica je svakom učeniku ili učenici određivala za koji će posao u razredu biti odgovoran tokom čitave godine.

Naravno, poslovi su bili različiti, neki interesantniji od drugih, a učiteljica je, prilikom dodjele posla uzimala naravno u obzir to koliko je neko pokazivao odgovornosti u prethodnoj godini. Oni koji su bili najodgovorniji, mogli su se nadati najinteresantnijim poslovima, a među njima je posebno isticala Rita. Rita je bila ljubazna, vrijedna i odgovorna i u prethodnoj godini je sve učiteljičine instrukcije provodila bez greške. Sva djeca su znala da je zbog toga ona učiteljičina miljenica i da će, vjerovatno, dobiti najbolji posao (najomiljeniji posao svoj djeci bila je briga oko njihovog zajedničkog psa).

Ali ove godine, desilo se nešto vrlo čudno. Sva djeca su dobila normalne poslove, kao i svake godine, kao što je priprema table, priprema projektora i CD uređaja za slušanje muzike, briga o zajedničkim ljubimcima. Samo je Rita dobila sasvim drugačiji posao - jednu malu kutijicu u kojoj je bio mrav. Njen zadatak je bio da se brine o njemu cijjele godine.

Nije mogla da sakrije koliko je razočarana, iako je učiteljica objasnila da se radi o jednom specijalnom mravu. I druga djeca su sažaljevala Ritu, činilo se tako nepravedno da baš ona, najodgovornija dobije tako bezvezan i nevažan zadatak.

I Ritin otac je bio ljut na učiteljicu kada je čuo šta je uradila Riti. Savjetovao je svoju ćerku da se uopšte i ne brine o tom glupom mravu.

Ipak, Rita je mnogo voljela svoju učiteljicu i odlučila je da joj pokaže kako je napravila grešku tako što će i od ovako beznačajnog posla napraviti nešto specijalno.

-       Pretvoriću ovaj mali zadatak u nešto veliko! – zarekla se sama sebi.

Tako se Rita u potpunosti posvetila ovom malom mravu. Pročitala je puno knjiga o mravima, saznala sve o njima, njihovim osobinama i ishrani. Prepravila je malu kutijicu tako da savršeno odgovara njegovim potrebama i hranila ga hranom za koju je znala da je za njega najbolja. Na očigled svih, mali mrav je porastao čak i malo više nego je iko to očekivao.

Jednog dana, skoro na kraju godine, u razred je ušao jedan čovjek. Po načinu na koji ga je pozdravila učiteljica, vidjelo se da je jako važan.

-       Imam odličnu vijest za vas djeco. Između svih ostalih škola i razreda koji su se prijavile za ovaj projekat (a bilo ih je vjerujte jako puno), mi smo izabrali baš vaš razred i vi ćete sa mnom ići ovo godine u jednu pravu avanturu. Ići ćemo u pravu tropsku šumu i tamo ćemo proučavati insekte. Vi ćete biti moji pomoćnici. I sve to zahvaljujući tome kako ste se tako dobro brinuli za ovog malog mrava koji je dat vašem razredu. Toliko ste se stručno brinuli o njemu da ste bili van svake konkurencije! Od srca vam čestitam!

To dana škola je bila ispunjena veseljem i slavljem. Svi su čestitali učiteljici što ih je prijavila za taj projekat, a onda su se svi zahvalili Riti što je bila tako STRPLJIVA i ODGOVORNA. Tako su djeca naučila da da bi ti neko povjerio neki važan zadatak, prvo moraš da naučiš da budeš odgovoran i kada ti daju neki sasvim mali zadatak.

Naravno, Rita je bila ta koja je bila najsrećnija zbog svega ovoga i što je sebi toliko puta u sebi govorila „Pretvoriću ovaj mali zadatak u nešto veliko!“ Upravo tako je na kraju i bilo.

Pesimistični pas

 

Bio jednom jedan farmer koji je odlučio da napravi takmičenje između svog psa i zeca. U polju je otkopao jednu rupu, u nju stavio mrkvu i kost, ponovo je zatrpao i onda rekao psu i zecu da pokušaju da ih nađu. Ko ih prvi nađe, pobjednik je u takmičenju i biće bogato nagrađen.

Zec je bio raspoložen i optimističan i odmah se bacio na posao. Kopao je rupe tu i tamo, uvjeren da će baš on prvi pronaći mrkvu.

Pas je, od početka bio pesimista i nakon što je malo onjušio okolo, legao je na zemlju i počeo da se žali, govoreći koliko je teško pronaći kost na tolikoj poljani.

Zec je nastavio da kopa, satima, a pas se sve više žalio i kukao koliko je to nepravedno i teško, čak i za zeca. Zec je, s druge strane, mislio kako je svaka iskopana rupa, jedna manje koju treba da iskopa, odnosno jedna bliže njegovoj mrkvi. Na kraju, kada više nije bilo nijednog mjesta gdje bi više mogao da kopa, iskopao je tunel ispod mjesta na kome je pas i dalje ležao i tu gle - pronašao i mrkvu i kost!

Eto kako je pas izgubio u ovom takmičenju i to isključivo zbog svog negativnog, pesimističnog stava. Jer, njegov istančani njuh ga  je odmah doveo do pravog mjesta, samo što se on nije ni potrudio da otkopa ni jednu jedinu rupu!

Dvije vrste pravde

Jednoga dana jedan stari grčki mudrac je šetao putem i razmišljao. Iznenada je u daljini ugledao dvije izuzetno visoke žene. Svaka je bila visočija od svakog drveta. Prišao je da ih vidi izbliza i odlučio da krišom sluša o čemu pričaju.

Iznenada se iza ugla pojavi stariji kraljev sin, plačući i držeći se za uho koje je krvarilo. Krenuo je prema ženama vičući:

-       Pravda, hoću pravdu! Moj mlađi brat, taj zlikovac, odsjekao mi je uvo mačem! – pokazivao je na drugog dječaka koji je prilazio sa krvavim mačem.

-       Rado ćemo ti dati pravdu, prinče, jer smo mi bognje pravde. Samo treba da izabereš koja od nas dvije želiš da to učini.

-       A koja je razlika? – reče žrtva – Šta bi koja od vas uradila?

-       Ja bih - reče prva boginja koja je izgledala nekako nježnija i ljubaznija – pitala tvog brata zašto je to uradio, ispitala bih razloge za takvo njegovo ponašanje i saslušala njegova objašnjenja. Zatim bih ga primorala da svojim životom brani tvoje drugo uvo i da ti napravi najljepšu kacigu koja će sakriti tvoj ožiljak. Tražila bih takođe da on bude tvoje uvo, kad god ti to zatreba.

-       Što se mene tiče - reče druga – ja ga ne bih pustila da prođe nekažnjeno za to što ti je uradio. Kaznila bih ga sa sto udaraca bičom i godinu dana zatvora i da ti za tvoju bol plati hiljadu zlatnika. I takođe, dala bih ti mač da ti odlučiš da li želiš da ga poštediš ili da mu odrežeš oba uva. Sad reci, koja od nas dvije želiš da ti da pravdu?
Princ je gledao u dvije boginje. Primakao je ruku svom uvetu i čim ga je dodirnuo lice mu se pretvorilo u bolnu grimasu. Bijesno, ali i sa osjećanjima je pogledao u svog brata.

-       Više bih volio da mi ti pomogneš. Volim svog brata, ali ne bi bilo fer da moj brat prođe nekažnjeno za ono što je uradio.
Sa svog skrovitog mjesta, mudrac je vidio kako krivac dobija šta je zaslužio, to jeste kako stariji brat lagano zarezuje uvo svom mlađem bratu, trudeći se, ipak, da ga ozbiljno ne ošteti.

Zatim su obojica prinčeva otišla, jedan bez uha, a drugi sa zasluženom kaznom, a mudrac se još krio u žbunju, kad se dogodi nešto što nije ni najmanje očekivao. Druga boginja je skinula svoje haljine i pokazala se u svom pravom liku. To uopšte i nije bila boginja, već Aries, bog rata! Aries se pozdravljao sa svojom drugaricom uz vragolast osmjeh:

-       Opet mi je uspjelo, draga moja! Tvoji prijatelji, ljudi, nisu izgleda u stanju da razlikuju tvoju pravdu od moje osvete! Ha ha ha, odoh da pripremam svoje oružje…rat između braće samo što nije počeo…ha ha ha

Kada je Aries otišao i kada je mudrac pokušao da se polako udalji, Boginja pravde ga je upitala:

-       Reci mi, mudrače, da li bi bar ti znao da prepoznaš pravdu i ne pobrkaš je sa osvetom?

Pričali su zatim dugo i prijateljski. Upravo od nje, boginje pravde je mudrac naučio da prava pravda leži u popravljanju budućnosti i odvajanju od grešaka počinjenih u prošlosti, dok lažna pravda – osveta nije u stanju da oprosti i zaboravi loša djela iz prošlosti i time određuje i budućnost, koja uvijek postane i sama jednako loša.

 

Kako je roda zecu upropastila svadbu

 

Jednoga dana jedna roda je leteći iznad šume ugledala nešto sjajno u travi i sletila da vidi šta je to. Bio je to vjenčani prsten zeca koji se tog dana ženio. On je samo za trenutak ušao u svoju rupu da nešto uzme, zato ga je ostavio tu ispred.

Roda nije mogla da odoli da ga ne proba prije nego zec izađe, ali kada je htjela da ga skine i vrati, jednostavno nije mogla, prsten se zaglavio na njenoj nozi.

-       Jao, šta sad da radim, ne mogu da dozvolim da me zec vidi da sam probala njegov prsten bez pitanja. Odoh kući, pa ću već smisliti kako da mu ga vratim, čim ga skinem.

Međutim, ni kod kuće nije mogla nikako da ga skine, a u međuvremenu zec je alarmirao čitavu šumu da mu pomogne da nađe prsten, jer svadba samo što nije trebalo da počne. Kada je shvatila da će je pronaći sa prstenom oko noge, roda je odlučila da sakrije prsten tako što je umočila cijelu nogu u kantu sa crnom bojom koja se nalazila baš u blizini mjesta gdje je trebalo da bude vjenčanje.

Kada je poletjela uvis, crna boja sa njene noge je kapnula sa njene noge i to pravo na mladinu vjenčanicu, potpuno je uništivši. Zec je poludio, zaboravio je na prsten i krenuo u potragu za pticom sa crnom nogom. Svi su mu se pridružili.

Kad su stigli ispod rodine kuće-gnijezda, ona je u panici pomislila – Sad će sigurno da me uhvate, jao to ne mogu da dozvolim sebi ! – pa je, brže bolje odlučila da zamota svoju nogu zavojem, tako da se ne vidi da je crna. Kada je vidio da joj je zamotana noge, zec je sažaljivo pitao šta joj se dogodilo. Bilo mu je baš iskreno žao. Inisistirao je da je odveze u bolnicu da joj slikaju nogu i vide da nije slomljena.

Roda nije mogla da ga odbije, pa je opet bila u panici. Ako je odvedu u bolnicu i skinu joj zavoj, odmah će vidjeti da joj je noga crna, a kada joj slikaju nogu, vidjeće se na snimku i prsten. Mora brzo nešto da smisli.

Rekla je zecu da mora do kuće da uzme neke sitnice, a čim je doletjela u gnijezdo, skinula je zavoj, zavukla neke olovne pločice ispod prstena, a onda namazala nogu ljepilom i opet zavezala zavoj. Olovne ploče će spriječiti da se na snimku vidi prsten, a zavoj neće moći skinuti zbog ljepila, pomislila je da je spašena.

Kad je krenula da poleti iz gnjezda, olovne pločice su je odmah oborile na zemlju – tačnije, pala je pravo na zeca koji nije uspio da se skloni, ne očekujući da će ona samo tako ispasti iz gnjezda. Potpuno ga je ugruvala.

Ambulantna kola, policija, svi stanovnici šume su se sjatili oko njih i kad su otkrili razlog zbog kojeg je pala na zeca, naime, pločice, ljepilo, zavoj, boju i na kraju prsten – svi su pomislili da je to bio samo završni udarac koji je ona smišljeno i namjerno uradila da bi zecu upropastila svadbu. Niko nije pomislio ništa drugo i svi su je strađno osuđivali. Niko nije htio s njom ni da porazgovara. Postala je odjednom najomraženija životinja u šumi.

Nakon određenog vremena, kada se oporavio i malo smirio, zec je otišao kod rode da popriča sa njom. Nije mu bilo jasno zašto je sve to uradila, nikada nije imao nikakvih svađa ni razmirica sa njom. Zašto je toliko željela da uništi njegovo vjenčanje.

Ona mu se, puna iskrenog kajanja, duboko izvinila za sve što se dogodilo i kako je počelo.

– Ne mogu da vjerujem da se sve to dogodilo samo zato što si, bez mog pitanja, probala moj vjenčani prsten. – nasmijao se zec.

-       Nije čak ni zbog toga, već zato što sam stalno pokušavala da ga sakrijem. Bilo bi mnogo bolje da si me zatekao sa njim. Sigurno se ne bi toliko ljutio. A i mogao si možda čak i da mi pomogneš da ga skinem.

Vidjevši da se roda iskreno pokajala zbog svega što je učinila, zec joj je javno oprostio, tako da je mogla svima da ispriča svoju stranu priče, što je opet svima pomoglo da shvate da je, u vezi sa malim lažima, u stvari najgore to što te male, bezazlene laži, uvijek na kraju moraju da se pokrivaju sve krupnijim i većim.

Upornost i odlučnost

Bila jednom četri sjemena, četri dobra druga. Nakon što je jednom zaduvao snažan vjetar, odnio ih je sve četvoro pravo u džunglu, na jedan mali proplanak. Ostali su tu zajedno, zadovoljni što će izrasti zajedno u predivno drveće.

Pripremili su se za klijanje i rast, ali su ubrzo shvatili da to neće biti tako lak zadatak. Naime, baš na tom proplanku bilo je mladih majmunčića, koji su se zabavljali tako što su bacali banane na svaki novi izdanak koji bi se pojavio iznad zemlje. Osim što su tako vježbali gađanje bananama, spriječavali su da na proplanku izraste bilo koje drvo, a uz to su se i ludo zabavljali.

Kada je prvo sjeme proklijalo i izbacilo svoj mladi izdanak napolje iz zemlje, odmah je bilo pogođeno bananom i prepolovljeno. Užasnuto, sve je odmah ispričalo svojim drugarima i svi su se složili da treba da odustanu i ostanu pod zemljom dok god majmunčići ne odu odatle. Svi sem jednog. Ono je pomislilo da treba bar da pokuša.

Drugi su mu odmah rekli da nema nikakve šanse i da se uzalud trudi. I stvarno, čim je njegov izdanak izašao izvan zemlje, pogodila ga je banana jednog vještog strijelca. Prelomljeno na pola, vratilo se u zemlju, ali nije htjelo da odustane. Želilo je silno da postane drvo. I zato je s vremena na vrijeme, opet iznova pokušavalo...


I majmunčići su bili sve vještiji u gađanju pa bi se na kraju sjeme moralo opet da vrati u zemlju izdanaka  prepolovljenog na pola.

Ali sjeme nije htjelo da odustane, iako su ga i drugovi preklinjali da to uradi i da kao i oni čeka da majmuni odu. Ono ih nije slušalo i sve više i jače se trudilo da uspije. Ponekad bi prošlo i par dana da ga banane ne prepolove, ali na kraju bi se uvijek našao neki dobar strijelac da ga tako jako udari da se njegov izdanak ipak polomi. I sve bi krenulo od početka. Iznova i iznova.

Sve dok, jednog dana, nakon što se pojavio iznad zemlje i nakon što ga je pogodila banana, izdanak nije bio prelomljen. Onda ga je pogodila i druga banana, pa treća, ali njemu nije bilo ništa. Njegovo krhko stabalce je već toliko puta bilo pogođeno bananom da je, od silnih ožiljaka i udaraca, osnažilo i postalo toliko čvrsto da mu banane više nisu mogle ništa.

Nastavilo je da raste i raste... Zahvaljujući čvrstoći svog stabla, ni druge nevolje, jaki vjetrovi i kiše mu nisu mogli ništa - izraslo je u najljepše i najmoćnije stablo u džungli.

Njegovi drugovi su zauvijek ostali pod zemljom i dalje se nadajući da će majmunčići otići sa proplanka. Nisu shvatili da su upravo ti majmuni i njihovi udarci bananama potrebni njihovim izdancima da bi očvrsli i izrasli u stabla, pripremljena i ojačana za sve druge nevolje i teškoće u životu.

Заувијек чудовиште

 

Био једном један дјечак који је толико био дрзак, безобразан и зао, да га је Краљ чаробњака лично претворио у чудовиште, како би га казнио и спријечио да се више тако лоше понаша. Рекао му је и то да се поново може претворити у дјечака само под условом да некога баш онако страшно уплаши.

Дјечак-чудовиште је мислио да ће то бити лако, па се није много насекирао. Кренуо је да плаши дјецу у свом крају, али се убрзо испоставило да су та дјеца прилично имуна на његове покушаје да их препадне и да, у ствари, никога није успио да стварно преплаши.

Прошло је подоста времена и њему је било стварно доста да буде чудовиште. Одлучио је да иде на сигуран плијен – престрашиће једног дјечака за кога су сви знали да је врло страшљив.

Овога пута не смије бити грешке. Зато је одлучио да га прво данима посматра шта ради и како се понаша – тако ће боље знати како да га најстрашније препадне. Пратећи га данима је посматрао шта тај дјечак ради и колико добрих дјела чини сваког дана – играо се са дјецом у болници, помагао старим људима, помагао свима којима је помоћ била потребна...

Коначно, смислио је начин како да га препадне баш онако, изистински…То ће га коначно поново претворити у дјечака, а овог малог ће вјероватно толико престравити да више никада неће бити као раније.

Када је кренуо да то и оствари, пали су му одједном на памет сви они људи и дјеца којима је дјечак помагао. Нешто се преломило у њему и одлучио је да га поштеди, јер је знао да ће, ако га јако испрепада, бити одговоран за то што он више неће бити исти и што никоме виш неће моћи помагати. Схватио је такође да његова добра дјела једноставно немају цијену. Па чак ни ту што ће он сам заувијек остати чудовиште.

Управо у том тренутку појавио се Краљ чаробњака и, као награду за такво великодушно и племенито понашање, претворио га опет у дјечака.

И он, који се прије понашао тако лоше и себично, постао је добар и племенит. Вјероватно и сами можете да погодите ко му је постао најбољи друг – баш страшљиви дјечак којег је замало препао на смрт.

Kako naći prijatelje?

Bio jednom jedan ogroman div. Bio je toliko velik i moćan da je mogao da popije rijeku, a kada bi zaplakao napravio bi poplavu. Mogao je da pojede cijelu šumu kao od šale, ali je ipak najviše volio da jede oblake (podsjećali su ga valjda na manč melou). Prolem je bio u tome što bi, kad bi one pojeo oblake, sunce pržilo zemlju kao ludo i ne bi padala kiša, pa bi se sve biljke osušile. Da ne spominjemo štetu koju bi učinio jedući onako usput šume i drveće.

Iako se ničega nije bojao i mogao je da radi baš sve šta želi, div nije bio srećan. Naprotiv, bio je tužan jer je uvijek bio sam i svi su bježali od njega.

Jednoga dana, kada su ga vidjele da neutješno plače (i tako plavi svu zemlju oko sebe), zvjezde su se zabrinule i upitale ga šta mu je.

- Uvijek sam sam, nemam ni jednog jedinog prijatelja. Svi me se boje. - plakao je neutješno.

- Pa zašto sebi ne nađeš prijatelja, bar to je lako! - rekle su zvijezde uglas. - Mi imamo mnogo prijatelja, a najviše volimo mornare.

- Ali kako da nađem prijatelja kad svi bježe čim me ugledaju? - zapitao je nesrećni div.

- Pa jednostavno, uradi nešto dobro za nekoga, učini mu neku uslugu i taj neko će ti sigurno postati prijatelj - rekle su zvijezde. - Mi tako pomažemo mornarima da se snađu i orijentišu na pučini, oni nas zato vole i pričaju nam svakojake priče do kasno u noć.

- Ali šta bih ja mogao da učinim za nekoga, pa ja nikoga ne poznajem, ne znam ni šta kome godi, a šta smeta... - div je bio u nedoumici.

Pošto zvijezde nisu mogle da mu pomognu, odlučio je da pita Mjesec, jer je on bio stariji i mudriji.

Mjesec mu je dao savjet da prvo posmatra one koje bi želio da učini svojim prijateljima, da pokuša da shvati njihove potrebe i želje, da ih jednostavno upozna, pa tek onda pronađe način da se sa njima sprijatelji.

Div ga je poslušao i počeo je da pažljivije posmatra ljude i sva živa bića na planeti, koja ga dotad, da bude iskren, nisu uopšte zanimala. Iznenadio se kada je uvidio da oni stvarno imaju razloga da ga se boje. Kada bi on pojeo oblake, sunce bi peklo tako jako da bi im spržio sve usjeve, a kada bi zaplakao ili se, da prostite, popiškio napravio bi im pravu katastrofu - poplava bi nosila sve ispred sebe.

Shvatio je i kako ubuduće može da im pomogne, pa je kada bi vidio da negdje već dugo nema kiše, jednostavno uzeo po neki oblak i stavio ga iznad tog područja. Ili bi, pak, kad bi vidio da negdje kiša predugo pada i prijeti da napravi štetu, jednostavno pojeo višak oblaka i kiša bi odmah stala.

Mnogi su vrlo brzo uvidjeli da nemaju više razloga da ga se plaše, već da im on, naprotiv, pomaže i poželjeli su da budu njegovi prijatelji.

Niko nije bio srećniji od njega. Nije više bio sam i postao je dobar prijatelj mnogim ljudima, ali i životnjama i biljkama na Zemlji.
 

Kliker prijatelji

Jednoga dana Filip je iz škole dosao sav tužan i duboko razočaran. Kada ga je majka upitala šta se dogodilo, u početku nije mogao ni riječ da progovori, a onda je odlučio da sa majkom podijeli svoju muku.

Naime, u školi je svom dobrom prijatelju Ivu povjerio jednu svoju tajnu, koja je uz to bila poprilično neugodna po njega (nije bitno o čemu se tačno radi, važno je samo to da je Filipu bilo važno da drugi o tome nikada ne saznaju). Vec na odmoru je, međutim, zaprepasteno uvidjeo da skoro svi iz razreda to znaju i mnogi su, očekivano, počeli da ga zbog toga toliko zezaju i da mu se rugaju da je učiteljica na kraju odlučila da kazni razred tako što je uzela 5 klikera iz tegle.

Kakvih sad klikera, pitate se, znam. Filipova učiteljica je, naime, držala u razredu jednu teglu i pored nje kesicu klikera. Svaki put kada bi se djeca u razredu ponašala kako treba, kada bi uradili nešto vrijedno hvale, učiteljica bi stavila nekoliko klikera u teglu. Kada bi ponašanje učenika bilo loše i zasluživalo kaznu, ona bi iz tegle izvadila određeni broj klikera. Kada bi se tegla napunila do vrha, nagrada bi bilo organizovanje zabave u razredu uz muziku, igru i zezanje.

"Nikada vise u životu nikome neću ništa reći" - zakunuo se Filip, sav u suzama, pred svojom majkom, a njoj je bilo teško što vidi svoga sina tako nesrećnog. Znala je, međutim, da to nije rješenje, jer iako se činilo da se na taj način Filip može zaštititi od budućih razočarenja, majka je znala da je ta cijena previsoka i da bi tako Filip mogao ostati vječito usamljen i bez prijatelja. Srećom sjetila se klikera.

Zamolila je Filipa da o svojim prijateljima ubuduće razmišlja kao o tegli sa klikerima. Svaki put kada se neko prema njemu ponaša  onako kako prijatelji i treba da se ponašaju (da se pomažu, podržavaju, da dijele između sebe i tajne i emocije i stvari i znanja), treba da doda par klikera u njegovu teglu. Kada se ponaša lose i uradi nešto što prijatelji ne rade (tužakanje, izdaja, udaranje, ruganje, ljubomora, takmičenje), treba da izvadi par klikera.

- "Stani, pa ja vec imam kliker-prijatelje" - uzviknu Filip, sa osmjehom na licu. "To su Marija, Petar, Lina i Dragan." Na njih je uvijek mogao da računa, uvijek su bili tu za njega. Nikada ga ne bi izdali i sigurno nikad ne bi nekome drugom odali njegovu tajnu.

Sada su i Filip i mama bili daleko bolje raspoloženi. Osmjeh se pojavio na njihovom licu.
- "A kako su ti prijatelji postali tvoji kliker-prijatelji?" - mama je bila radoznala.
"Nisam siguran baš kako", rekao je Filip i upitao nju kada su i zašto njeni kliker prijatelji dobijali klikere.

Razmišljali su naglas i evo do čega su došli. Prijatelji su dobijali klikere:
- kada čuvaju nase tajne.
- kada nam govore svoje tajne.
- kad se sjete rodjendana.
- zato što se uvijek potrude da me uključe u zabavne stvari,
- zato što znaju kada sam tužan i pitaju me šta mi je.
- kada ne dođem u skolu, nazovu da vide šta mi je...itd.

Povjerenje i prijateljstvo se gradi kliker po kliker. Ali zato traje i vrijedi čitavog zivota!